Зар није мој избор да одредим како ћу располагати мојом имовином?
1100 милијардера имају дупло више имовине од 2.5 милијаде најсиромашнијих људи у свијету. Огромна већина људи има мало или ништа имовине да прослиједи својој дјеци. Ако желите правду и поштење у друштву основно је одредити мјере да би се спријечила прекомјерна акумулација богатства. Ако желите да помогнете својој дјеци и дјеци своје дјеце најбоље што можете да урадите је да се осигурате да не буду губитници у монтираном систему гдје привилеговани имају загарантован успјех. У друштву са тако великом неједнакошћу, право да одаберете гдје је ваша имовина прикладно збринута лежи у власти која искључиво ради у интересу опште воље. Порез на милионерско насљеђе и Стопостотни порез на насљеђе су легална и економска примјена једнаких шанси.
Ако моји насљедници не заслужују насљеђе, зашто би онда заслужио било ко други (друштво, власт)?
У Меритократији се ради о томе шта ви можете да урадите, а не шта људи могу да ураде за вас. Друштво заслужује ваше насљеђе јер свако нерођено дијете заслужује једнаку шансу да постане све што може да буде. Желимо друштво паметних, амбициозних и аутономних појединаца чији су таленти и јаче стране доведени до максимума. У друштву привилегованих само шака људи има средства да то постигне. Порез на насљеђе је један од најважнијих пореза у људској историји, порез на коме почива судбина човјечанства, као и сама људска слобода. Од суштинске је важности да га користимо за службу народу.
” Чини се да питање да ли једна генерација људи има право да обавезује другу никад није покренуто, било с ове или с оне стране баре. Ипак, то је питање с таквим посљедицама које не само да заслужује одлуку већ и мјесто међу фундаменталним принципима сваке државе. Ток размишљања у које смо се овдје удубили, о елементарним принципима друштва, доводи на то питање; мислим да је веома доказиво да таква обавеза не треба бити преношена. – Сигуран сам у то, за шта сматрам да се подразумјева, ‘да је земља намијењена живима да уживају у њој’, да мртви немају ни власт нити права на њу. Дио окупиран од стране појединца престаје да буде његов кад и он сам престане да биствује, и враћа се друштву. Ако друштво није посебно успоставило правила за присвајање његовог земљишта, биће запосједнуто од стране првог сувласника/корисника. То су обично жена и дјеца покојника. Ако су формирана правила власништва , та правила могу дати земљу жени и дјеци, или некоме од њих, или насљеднику преминулог. Дакле могу да дају његовом повјериоцу. Али дијете, насљедник или повјерилац то добијају, не по природном праву, већ према закону друштва којег су чланови, а коме подлијежу. Ниједан човјек не може, према природном праву, обавезати земљу коју је окупирао, или особе које су га наслиједиле у тој окупацији, да плаћају задужења по њему. Јер ако би он могао, смио, током свог живота, да ужива и искористи све благодети земље за наредних неколико генерација, онда би земља припадала мртвима а не живима, а то би било супротно нашим принципима.” Томас Џеферсон
Зар није влада корумпирана, неспособна и неефикасна, и зар не би због тога подбацила да искористи моју тешко зарађену имовину у добре сврхе?
Морамо се сјетити да Порез на оставштину милионера и Стопостотни порез на насљеђе нису самостални аспекти Меритократије, већ заједно творе један од њених стубова. Да би Меритократија могла правилно функционисати, такође треба промијенити гласачки систем, гдје би само експертима и појединцима са провјереним знањем (степеном образовања или државним тестовима) било одобрено да гласају унутар одређене области. Ако изабрани званичник из било које области закаже, јавност може да поднесе законит приговор и таквог званичника одмах уклони. Јавни приговор онда може бити размотрен од стране суда и панела стручњака унутар те области, одакле слиједи пуно јавно објелодањивање које се односи на акције и разлоге дјеловања званичника под истрагом. Из разлога што неће бити никаквих политичких партија или агенди, владини званичници могу бити индивидуално уклоњени без цијепања читаве структуре. Такав отказ може да се третира као фер судски поступак и слиједиће одређен протокол. Ако је званичник крив за корупцију или превару, суочиће се с пресудом. Ако се испостави да је званичник неспособан или немаран, биће разријешен дужности и мораће да потражи нови посао. Многе државе имају веома ефикасне системе, као што су Швајцарска или Сингапур. Меритократија ће синтетизирати разне ефективне процедуре из разних крајева свијета да обезбиједи најефикаснију, транспарентну и одговорну власт која је у људској моћи.
Зар Порез на насљеђе не дјелује као порез на већ опорезована добра?
То показује потпуно неразумјевање пореског система. Цијена имовине након смрти је обично далеко већа него кад је кућа купљена. Вриједност која је током дугог периода порасла због инфлације није опорезована. Тако да је већина имовине у ствари опорезована само једном, након смрти власника, кад му више не треба. Такође, само око 7% популације има капитал кога погађа Порез на насљеђе. (Дио садржаја је парафразиран са http://www.taxresearch.org.uk/Blog/2006/07/31/lets-be-clear-inheritance-tax-is-not-doube-taxation/).
Зашто је толико погрешно што желим да се побринем за своју породицу?
Најбоља ствар коју можете да урадите за своју продицу и за будуће генерације је да подржите Порез на милионерско насљеђе. Ситуација у којој тренутно живимо је та гдје неколико породица искориштава крајње несразмјерну предност над већином. Образовање је темељ Меритократског друштва. Желимо да осигурамо да образовање које је обично резервисано за елите буде омогућено сваком дјетету без обзира у којој породици се родило. Ако сте некако у ситуацији да изгубите средства да се бринете за своју породицу због повреде или изненадне смрти, вашој дјеци је загарантован најбољи могући исход у животу. Порез на насљеђе не значи да је погрешно што желите да водите рачуна о својој породици; у ствари, то значи да свака породица заслужује да буде сигурна кроз сазнање да ће њихова дјеца имати једнаке шансе у стварању боље будућности за себе.
Зар није одговорност родитеља и природни инстинкт да оставе што је више могуће богатства и посједа својој дјеци?
[Ако постављате ово питање,] онда сигурно нисте Меритократа. Друштво привилегованих је оно гдје богате породице преносе огромну финансијску предност на своју дјецу, на уштрб све друге дјеце. Кажете да је природан инстинкт да родитељи желе да оставе својој дјеци што више могу. Дакле, родитељи који не могу својој дјеци понудити финансијску предност онда би требали да буду што одлучнији у спречавању других родитеља да то раде. Само тотална будала прихвата игру у којој не може да побиједи. Велика Британија је двостепено друштво. 7% становништва се образује у приватним школама и њима је зајамчено 70% најбољих послова у земљи. Оних 93% који се школују у државним школама боре се за преосталих 30% добрих послова. Свако ко одобрава систем у којем је грађанин другог реда, глуп је. Сваки родитељ коме је стало до његове дјеце требао би више од свега да жели да их осигура да имају фер шансу у животу а не да буду другоразредни грађани. Онај родитељ који допушта да његова дјеца не добијају шансу коју добијају дјеца богатих није способан да буде родитељ. Сваки добар родитељ мора захтјевати Стопостони порез на насљеђе да би осигурао ненамјештен систем, фер за све, у ком богати не могу купити успјех. Само на тај начин сви сиромашни родитељи могу својој дјеци приуштити највише што могу. Осигуравањем једнаких услова они бране интересе своје дјеце. Ако им не могу обезбиједити имовину бар им могу обезбиједити поштење, праведност и једнаке шансе.” —Од анонимног сарадника званог ‘220’ (—284)
Зашто бих плаћао за дјецу неуспјешних родитеља?
У заједници базираној на једнаким шансама ниједна породица не би требала показати непоштовање према другим тако да покуша да преотме велике ресурсе на уштрб свих осталих. Родитељи једне породице требали би да буду једнако заинтересовани за успјех дјеце из других породица око њих. Неуспјех породица води ка криминалу и сиромаштву, али уз само малу инвестицију у те неуспјешне породице људи би постали продуктивнији и здравији и допринијели би свачијој добробити. Друштво не би требало да буде нулта сума (ако један добија – други губи). Свако добија кад свако добија. Данашње друштво непрестано промовише стицање добара као симбол успјеха и статуса, а истовремено спречава огроман број да добије било какву реалну шансу за стицање среће. То ствара друштвену структуру која неке људе води ка криминалу као једином средству којим могу постићи статус који друштво велича као највећу вриједност. Меритократско друштво осигурава уклањање хијерархије и то да ће свако, без изузетака, убирати плодове цивилизације. Ваша породица неће више морати да брине о губитку статуса или позиције у хијерархији јер ће свака породица бити добростојећа, испуњена и срећна, са приступом свим животним потрепштинама, и имати шансу за самоостварење.
Не могу вјеровати влади да ће исправно користити новац
Владом управљају супер богати који раде за супер богате. Када влада буде реформисана и креирана Меритократски, неће лоше располагати новцем већ ће уз помоћ заслужних стручњака користити новац на најинтелигентнији начин који је тренутно познат друштву. Умјесто да влада ради само у корист супер богатих, радиће у свачију корист, и неће трошити новац на ратове и програме државне дотације.
Мој дјед нам је оставио фарму; да ли ви тврдите да ће нам је Стопостотни порез на насљеђе одузети?
Да ли је ваш дјед био стопостотни власник фарме? Шта је са вашом баком? А шта је са запосленима који су радили на тој дједовој фарми? Ако су ваша дјеца радила на фарми заслужују економски удио. Стављајући питање дједова, породичних фарми и породичног бизниса у центар, не успјева се нагласити беспоговорна суштина у таквим породицама. Зар је исправно да у породичном бизнису читава породица доприноси послу, а само појединачни “дјед” је власник? То нема смисла. Ако желите да имате породичну фарму, сваки члан би требао да има удио у власништву, а ако сваки члан има власништво, фарма не подлијеже Порезу на насљеђе осим у случају да сви чланови породице умру.
Наш порески систем охрабрује више кооперативни приступ послу. У интересу је власника да дијели свој економски дио на фарми да осигура дуговјечност свог посла без државног посједовања. Ако власт стекне дјелимично власништво над фармом, другим странама биће дата могућност да откупе дионице по фер цијени, иако би се ту нашле многе предности ако имате државу за сувласника. Меритократија примјећује да пољопривредници који су велики стручњаци једноставно пропадну због чудноватих захтјева главних продаваца. Ми желимо пољопривредну индустрију у којој се поштује добробит животиња. Желимо да видимо страствене пољопривреднике који производе храну високог квалитета према сопсвеним условима, без непрестаног мијешања приватног сектора. У интересу је и државе и фармера да осигурају дуговјечност земље, за долазеће генерације. Желимо да дамо моћ пољопривредним стручњацима да донесу исправне одлуке за будућност наше пољопривреде. Државно сувласништво обезбјеђује право да људи буду саслушани. Тржиште не смије више игнорисати пољопривреднике. Лоша пракса која води епидемијама (као што је слинавка и шап) посљедица је тога што су пољопривредници морали да смање трошкове због бескомпромисних захтјева приватног сектора. Ризик за цивилизацију је превелик да би се допустила више ова пракса. Меритократска власт жели да искористи богато искуство стечено кроз генерације и да створи најблиставији примјер пољопривреде у свијету. Желимо да инвестирамо у будућност у погледу младих, амбициозних пољопривредника. Желимо оно што је најбоље за људе: заједничко дјеловање против тржишне тираније.
Шта кад супружник умре? Да ли ћете породицу избацити из куће?
Је ли то још једна од оних ситуација кад муж посједује 100% породичног имања, а жена ништа? Зашто се сматра добрим да један супружник посједује све? У типичној ужој породици са два родитеља и двоје дјеце, и мајка и отац би требали да посједују дио породичног власништва, а дјеца ће свој дио наћи у правном повјерењу које им гарантује једнаке шансе у односу на другу дјецу. Ако отац посједује 50% куће, онда других 50% припада мајци, а та друга половина неће подлијегати Порезу на насљеђе. Актуелни закон о власништву успјешно рјешава такве ситуације.
Зар то није тоталитаризам? Стопостотни порез на насљеђе угрожава моју слободу.
Постоје двије верзије по питању слободе. Са једне стране постоји позитивна слобода а са друге негативна. Негативна слобода значи добијање слободе “од” некога или нечега, нпр. уплитања власти. То је врста слободе која је наглашена свуда у нашем друштву. Нико не жели да му неко други гура нос у посао, а посебно не држава. То је обострано. Ако се власт не брине за вас то значи да у критичним ситуацијама једину помоћ добијате од породице и пријатеља. Можда је то вама довољно. Већини људи није, и често је то главни узрок бројних криминалаца, овисника о наркотицима и бескућника на нашим улицама.
Позитивна слобода подразумјева супротно. Има значење слобода “за” нешто. То значи имати моћ и средства да испуните своје потенцијале. Меритократска власт брине о вама. Они су такође појединци, који служе у хиперструктури задуженој да нам осигура да имамо питку воду и да су улице ноћу сигурне. Замислите да имате структуру ове магнитуде прикладне да вам понуди помоћ, подршку и савјете за ваш подухват да живите смислен живот. Политике као што су Порез на оставштину милионера и Стопостотни порез на насљеђе, уз Меритократску демократију, оснажују државу, а потом власт пружа најбољу помоћ свима. Дају им моћ да утичу на праву промјену и имплементирају најбоље програме које могу развити да помогну грађанима у максималном остваривању потенцијала.
Совјетски Савез је то покушао и није успјело.
Совјети су покушали нешто посве друго које нема везе са Стопостотним порезом на насљеђе. Стопостотни порез на насљеђе није планска економија; то је метода гарантовања сваком дјетету да има једнаке шансе.
Стопостотни порез на насљеђе неће никада заживјети; никад га нико неће подржати.
Хиљаде људи већ подржавају, а ускоро ће и милиони. Када јавност схвати да Стопостотни порез на насљеђе може ријешити многе од великих друштвених проблема, а да су само милијардери против, подржаће га, и то ће се десити.
Прерасподјела богатства сиромашнима само ће продубити њихово лоше кориштење ресурса.
Можда би то било тачно када би само дали сиромашним и необразованим људима бјанко чекове да купују шта желе, али 100% порез на насљеђе иде само путем провјерених социјалних програма који ваде сиромашне из сиромаштва, као што је прехрана и образовање.
Шта ако држава само потроши све приходе од Пореза на насљеђе на бесмислене ратове?
Да ли заиста мислите да би Мритократе започеле рат у Ираку? Скоро сваки независни експерт осудио је рат прије него што је почео. Постојале су само двије образоване групе које су га жељеле: ратни профитери и израелски лоби. Свака друга информисана и образована група била је против рата. Рат се никад не би догодио у Меритократији. То би било незамисливо. Никад не би био на програму. У нашој демократији, сви стручњаци били су игнорисани док су ратни прогитери узвикивали заваравајуће слогане. Меритократија ће смјестити игнорисане стручњаке у Бијелу кућу, а ратне профитере попут Дика Чејнија иза решетака. Придружите се Меритократској партији и осигурајте да ратни профитери никад више неће слати вашу дјецу да гину за Халибартон.
Неће ли превенција насљеђа подривати људску радну етику када родитељи не буду више у могућности да штеде за своју дјецу
Опасност да ће ваша дјеца бити угрожена може да вас мотивише за рад, али ова врста деструктивног такмичења међу породицама држи нас све фокусиранима на акумулацију када бисмо се радије фокусирали на усавршавање онога што нам је страст. Многи од нас желе да буду самостални, креативни, надахнути, ангажовани и компетентни, осјећамо највећу радост када доприносимо и породици и заједници. Умјесто стварања међупородичне опасности да мотивише рад, Меритократија откључава далеко моћнији извор енергије: страст према вјештини. Умјесто да се вашој дјеци слијева богатство као заштита од економске експлоатације, зашто им не приуштити бољи свијет? Зашто им не приуштити свијет у коме ниједна породица уопште не брине о глади или бескућништву? Меритократија ставља тачку на опасност од аристократских династија. Меритократија ставља сваког у исту кожу. Са Меритократијом свако ће имати шансу да остави траг у свијету а то води ка жестокој мотивацији.
Неће ли бескрупулозни родитељи једноставно поклонити дјеци своје богатство прије смрти, избјегавајући Порез на насљеђе? Како ће се Меритократија носити са легалним рупама у закону?
Рупе у закону се могу зачепити. Требао би да буде криминал да једна породица акумулира опасне количине моћи и новца јер се те залихе користе као оружје и пријете слободи и просперитету свих осталих. Меритократија ће имати законе, оперативне групе и регулаторна тијела који ће се бавити рупама у закону. Ова техничка питања политике су рјешиви изазови. Супер богатима је данас лако да избјегну порезе јер демократија ради за њих – не нас. Демократија је та која је дозволила тим рупама у закону да зјапе отворене. Меритократија ће затворити било коју рупу која дозвољава стварање династија. Закони ће бити донесени да поставе лимите на количину власништва које се може пренијети на дјецу. Изабрани ће да буду заслужни људи који ће да нањуше фиктивне фирме и открију корумпиране породице које желе да успоставе богате династије. Рупе у закону су отрцани проблеми са мноштвом утврђених рјешења. Меритократске компетентне вође биће способне и мотивисане да зачепе рупе у закону за избјегавање пореза.
Зар неће Порез на милионерско насљеђе нарушити права милионера да раде шта хоће са својим богатством?
Права слобода је када свако дијете добије шансу да развије своје таленте, када свака болесна особа има приступ здравственој заштити и када свака породица има кров над главом. Да ли искрено мислите да је најважнија слобода управо сад слобода за милионере да разбацују около своје богатство? А колико бисмо требали да будемо забринути за слободу милионера да злостављају запослене и подмићују политичаре? Имати слободу гажења невиних људи могла би да буде једна врста перверзне слободе, али шта је са слободом ниже класе? Шта је са слободом сиромашне дјеце рођене у америчком гету или са слободом отпуштених радника који су замијењени кинеским робовима? Шта је са слободом тих Кинеза који раде за скоро никакву зараду? Намјештања тржишта, куповање робова као радне снаге, продавање магле, избјегавање казне за убиство – то нису легитимне слободе! Слобода не значи допуштање милионерима да раде шта хоће!
Скандирање „Веће слободе за милионере!“ док дјеца буквално умиру од потхрањености је тотално неморално. Брините за квалитет живота Доналда Трампа кад нјујоршки ментални болесници не буду живјели на улицама. Како било кога могу да занимају рафинисане слободе Голдман Саксових руководилаца када је њихова милионерска слобода искориштена за изазвану глад 1990. године због коцкања са цијеном хране? У каквом моралном универзуму неко мора живјети да би кључно питање слободе била слобода за Голдман Саксове извршиоце да изгладњују народ? Каква особа се фокусира на слободу милионера док третира недостатак слободе за мртве и гладне као безначајност? Како би икад слобода милионера била значајно питање? Какве год политике наше друштво имплементирало да ријеши друштвене проблеме, ми морамо узети у обзир свачију добробит као једнако важну. Пошто милионери имају нула стварних проблема у овом свијету, њихова добробит није на дневном реду.
